Duboki su koreni porodice Mihajlović u privatnom biznisu. Ono što mladi pamte je, da je postojao deda Pavle Mihajlović u Bošnjanu, paraćinskom selu, koji je, sredinom 19. veka, imao vodenicu. Njegov naslednik Toma započeo je krajem 19. veka trgovinu stokom – pešice je gonio svinje za peštu. Ova trgovina stokom, kao da se svima "u krv uvukla", pa traje i dan danas. Tomin sin, Petar, nastavio je trgovinu stokom, a u knjigama će ostati upisan po tome što je bio prvi upravnik posleratne zemljoradničke zadruge, kao polupismen čovek. I kao čovek koji nikad nije pogrešio u računu, a računao je na "RABOŠ" (stari sistem crtica i tačkica, gde svaka kombinacija označava vrednost, na primer: •- jednako 50 "banke"). Petar je imao dva sina – Stanoja i Životu. Života se 1945. godine ženi Živkom Ružić iz Donje Mutnice i odlazi na "miraz". A miraz – tanak.

Živka je rano izgubila oca (Milija je poginuo sa 28 godina) i ostala je sa majkom Radunkom, koja je od puno devera uspela da sačuva nešto zemlje i kućni prag (inače, familija Ružić se tradicionalno bavila poljoprivredom). Života je nastavio trgovinu krupnom stokom iz Istočne Krajine i malo, po malo, bivao sve ugledniji i bogatiji domaćin. Pamte ga kao lepog, naočitog, čoveka za kime su se mnoge žene okretale (na jednoj svadbi, vozeći se fijakerom sa mladoženjom, mlada umalo nije prebegla za njega).

I u trenutku kada je tek trebalo da bude radostan i uspešan, prerana smrt ga je u tome presrela (poginuo je u 40-toj godini, u saobraćajnoj nesreći kod Mijatovca, u svom autu "Opel Evropa, iz 68. godine, u trenutku kada je krenuo da pogodi muziku za sinovljevu svadbu. Sreća u nesreći je što je Petrov sin Radomir, prerano sazreo (ostao je bez oca kada je imao 22 godine), preuzeo na sebe sve obaveze i izazove: i vremena i posla.

Radomir se ženi Stanom Stolić iz Stubice. Čuvena familija čiji su koreni u Striži, selu paraćinske opštine, a poreklo sa Kosova. Familija koja obrađuje više hektara plodne zemlje, pored današnjeg poljoprivrednog dobra "Dobričevo". Radomir i Stana, inače, medicinska sestra, zajedno, ali i uz pomoć majke Živke, nastavljaju dugotrajnu bitku – prvo za preživljavanjem i opstankom, a drugo – za zaradom i statusom. Radomir Mihajlović, po struci metalostrugar (školu je završio u Boru), vrlo dobro shvata ulogu koju mu je život odredio i napušta posao u "MIP-u" Ćuprija i zapošljava se na benzinskoj pumpi "Ine" u Ćupriji. Na taj način upoznaje širok krug ljudi, a nasleđene veze od oca koristi da se, pored državnog posla, bavi i trgovinom stokom iz Istočne Krajine, za klanice po Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu, Bosni. Njegova hrabrost, ideje i vizije, nisu prevaziđeni do današnjih dana.

Radomir Mihajlović je u celoj situaciji, imao smelosti, još 1969. godine da kupi i vozi auto "Mercedes", kada su u čitavom Pomoravlju postojala samo dva takva automobila – u fabrici štofova i u fabrici šećera! Takvi potezi koštali su ga mnogo nerava, a dva puta – 1976. i 1978. godine vođen je postupak za ispitivanje porekla imovine, ali bez posledica po porodicu Mihajlović. Radomir Mihajlović je bio čovek koji nikada nije stao i nikada se nije zadovoljavao malim, svakodnevnim, stvarima. Sa benzinske pumpe prelazi da radi u preduzeće "Vojvodina eksport" Novi Sad, zatim u "Podgorku" Osečina, gde trgovinu širi i na ostale poljoprivredne proizvode (semenke, pasulj, crni i beli luk). Zatim radi u u firmi "Jugoslavija comerc" Beograd, kada se preorijentiše na trgovinu pečurkom. Vrhunac u ovom poslu bila je 1988. godina, kada je izvezeno 860 tona robe (pečurki) u zemlje Zapadne Evrope – Italiju, Francusku, Nemačku i Švajcarsku.

Sve to vreme porodica Mihajlović održava stočni fond – oko 50 grla krupne stoke u tovu, uvek je postojao i neki kamion koji radi za treće lice (u Srbiji je prva privatna "hladnjača – kamion", nosivosti 25 t, bila vlasništvo porodice Mihajlović). Prva zakonska mogućnost za otvaranje privatnih preduzeća iskorišćena je 1990. godine i to hrabrim potezom - otvaranjem prve privatne benzinske pumpe u Srbiji, u Donjoj Mutnici. Od tog trenutka i postoji kompanija "Mihajlović", koja se iz dan u dan širi, razvija posao i upošljava nove radnike. Na žalost, možda na vrhuncu karijere, ali na polovini životnog i radnog veka, u 56-toj godini života, uoči porodične krsne slave, Svetog Vasilija Velikog, 12. januara 2002. godine, Radomir Mihajlović umire od teške i neizlečive bolesti Neo Hockin (bolest limfnih žlezdi).

Iza sebe Radomir je ostavio poslovnu imperiju – 5 benzinskih pumpi, 2 restorana, samouslugu, 2 auto servisa, poljoprivrednu apoteku, mlekaru, 5 kamiona i možda, njemu, ono najdraže – farmu na Samanjcu (lokacija 20 km od Paraćina, prema Zaječaru, na prevoju "Čestobrodica"). Možda i važnije, Radomir je iza sebe ostavio sina Dejana i čerku Maju i šestoro unučadi – Petra, Milicu i Mihajla, od sina Dejana i Stefana, Pavla i Radomira, od ćerke Maje.

Danas porodični biznis kompanije "Mihajlović" vode Radomirova supruga Stana, sin Dejan i snaha Suzana, trudeći se da, u bitno izmenjenim uslovima poslovanja (mnogo strožiji zakonski propisi i niz novih poreskih i taksativnih opterećenja i velike besparice) održe kompaniju "Mihajlović", ali da je i dalje razvijaju u pravcu novih poslovnih poduhvata.